Друштво за српски језик и књижевност у Хрватској
Друштво за српски језик и књижевност у Хрватској је основано 26.јуна 1998. у Вуковару, гђе му је и сад сједиште.
Kontakt forma
Поводом седамдесет година изласка „Зимског љетовања“
Владан Десница је, уз Симу Матавуља, највећи српски писац у Хрватској. И обојица су Далматинци. А колика разлика! Матавуљеви ликови, у најбољим његовим дјелима (Бакоња фра Брне, Пилипенда, Поварета…), су омотали свој коријен око суровог камена, за којег се грчевито држе да би опстали, а Десничини су се временски издигли из елементарног опстанка, које он смијешта у ненормалне ситуације и посматра њихово понашање. А шта има ненормалније од рата? Задар, њихов родни град, бомбардују савезници 1943. Истина да је Задар, као и цијело Приморје, био под Италијом вјековима, па становништво није ни осјетило ратне страхоте осим појачане оскудице, али Италија је капитулирала 1943, а простор су заузели Нијемци као и свуда. И тада ће кренути тешка бомбардовања, која ће изазвати ужасна разарања. Та околност је нагнала грађане на бијег у залеђе, у потпуно непознат свијет иако живи ту вјековима једва петнаестак километара од града. У роману особитог наслова „Зимско љетовање“ (1950) поставиће двије антагонистички расположене заједнице, градску и сељачку, да живе на истом простору на коме градска треба да преживи, а сељачка да живи као и увијек, мукотрпно и трпељиво. „Ви видите, молим вас, како нам је, како живимо. Ко се за нас брине, ко о нама рачуна води – ван кад му за шта затребамо? И мени се који пут, вјерујте ми, попне до грла, дође ми да све скупа пошаљем бестрага, треснем капом о земњу и речем: „Е, животе…к врагу кад си овакав!“ Али час касније дижем опет капу из прашине, тарем је рукавом и насађујем је на главу – нема се куд из ове коже!“ – казаће резигнирано један од главних ликова Илија Брнос звани Ићан, код којих ће се смјестити трочлана млада породица Донерових.
С таквим ће се животом срести грађани и неће га разумјети, јер није ни лако схватити да неко тако живи, траје и мири се с тим. Нерзумијевање ће бити комплетно: начин живота, начин схватања, начин језичког изражавања…Тако се ствара антагонизам, који увијек произлази из незнања, непознавања туђег живота и незаинтерсованости за било кога осим за своје мјесто на овоме свијету.
За грађане сељак је прљав, затуцан, заостао и покварен, а грађанин је за сељака нерадник и преварант и само гледа како ће добити од сељака његову крваву муку готово забададава. Сретаће се само на пијаци. Грђанину ће све бити скупо, а то је зато што је сељак злобан, а не зна искористити љепоте природе која га окружује! Свако има своју предоџбу о селу и то је само предоџба, коју сваки појединац сматра истинитом. Млада, ситна и романтична супруга Ернеста Донера, Лизета, село замишља као рај небески. Свуда су зелене ливаде пуне разнобојног цвијећа, гдје се нарочито истичу макови и обавезно поточић који тако дивно жубори. Уосталом, има она разгледницу на којој је то све лијепо насликано! Истина, има и змија, оне свуда плазе. А тек комарци! Непојмљиво је како ти сељаци у томе могу живјети. Али они су сељаци. А млијеко! Оно навире без краја, прелијева преко свију посуда! А биће сасвим друкчије кад стигну у села, а писац прати само животе десеторице која се зауставила у селу Смиљевцима.
Село је на благој косини са доста камења, које вири из земље, са оскудним дрвећем, храна се тешко добива, јер је нема, чак се и до млијека тешко долази за дијете. Установиће да оно што тако лијепо мириши кад се пече, долази из мјеста која тако смрде: из свињца, кокошињца, из штале, а ђубар је ту одмах готово близо прага! Па како се то кува на сред просторије на огњишту, које се непрестано дими? А и како то говоре? Питаш: „Има ли млика“?, а они кажу: „Посало (посисало) теле“. „А јел’ има млика“? „Вељу ти, Мићо заборавио да одлучи теле, па посало“. И сад не знаш на чему си: „има ли млика“ или „нема млика“. А и кога се врага стално церекају кад нешто кажеш? Кад кажеш: „Ено кокоша виче, сигурно је учинила јаје, или чувај се краве, може те ујист, или у недиљу ће убит’ пивца“ , они се томе смију, а дјеца у игри то користе да се могу кревељити.
Па ипак ће и то бити срећа кад установе, да су живи послије оног ужаса кога су доживјели у моменту изненадног бомбардовања. А био је тако лијеп поподневни недјељни дан! Пун неког меког, свиленкастог ваздуха, па се човјек осјећа сретан што постоји! Маса људи се нашла на плочницима у шетњи, сретна што је богу иза леђа, па према томе и далеко од великих догађаја. А онда се из те топле ведрине проломи прасак. Разлијеже се врисак страха по читавом простору, свако јурну у нешто што му се чинило да је заштита, чак се бацише новине на главу, склопише се дланови над тјеменом, чак се заклопише очи, и то је некаква „заштита“. А кад прође тих пар минута људског помрачења, видјеше да града више нема: велике палаче не постоје, зрак се испунио пепелом и смрадом паљевине. Около су лежале распорене утробе, истргнуте ноге и руке, откинуте главе. На телеграфским жицама висе дјечја тјелашца – бомба погодила дјечији вртић! А шта је оно на зиду куће? Је ли то човјек прилијепљен или је то отисак човјека настао од лагума којег је изазвала експлозија? А зуби сами од себе туку једни о друге, на све се заборавило. Постоји само панични страх за властити живот. Нико се не сјећа ни оца, ни матере, ни властитог дјетета, постоји само нагон за властити спас, па ће се и обешчовјечити, пролазећи поред рушевина испод којих су се чула запомагања, правећи се да им се учинило, и са тим ће морати живјети читав живот.Тек у неко вријеме, кад се освијесте и схвате да су живи, застаће: „А шта је са мојима“? И почеће бјесомучна потрага. Онај, ко нађе све своје живе и здраве, једва ће издржати да не добије слом живаца. И тако ће кренути у залеђе, надајући се да ће то трајати тек неколико дана, као што избјеглице увијек мисле, а онда ће остати све до краја рата, до кога ће требати више од двије године. Требаће се прилагодити и опстати. И показаће се, да нема те неповољне ситуације, у којој човјек није способан да се прилагоди и да преживи.
Показаће се, као и увијек, да је истина оно што каже источњачки мудрац Иво Андрић у роману „На Дрини ћуприја“, да људе ништа тако не зближава као заједничка несрећа. И како су пред набујалом Дрином 1896. из Вишеграда муслимани избјегли на брда, гдје живе Срби, тако ће и овдје католици, јер им се народност и не може одредити, због бомбардовања избјећи у српско залеђе. Они, чији је начин живота био унапред усмјерен утабаном стазом, који је и у шетњи тачно знао до које се тачке иде, гдје се мало попостоји, поразгова с познаницима, а онда се креће назад до куће и тако вјечно. Из оних уских уличица, гдје никад ни травка не никне, јер сунце ту не залази, сада су изненада бачени у отворани простор, у непознату географију пуну неравнина о које се запиње и по којој се посрће. Али мало помало, једни на друге ће се привикавати, упознавати, па и помагати. Задрани ће настојати, колико се год буде могло да мало уљуде свој начин живота, да олакшају и себи и укућанима, јер су се и они сад прилагођавали новим становницима, показаће се сусретљиви и саосјећајни са невољом избјеглица, те постати свјесни како је срећа бити у својој кући, у свом животу, ма колико био оскудан и јадан!
А да ли би грађани прихватили сељаке да су се нашли у сличној невољи? Тешко!
Човјек је друштвено биће, има потребу за разговором, па ће мало помало упознавати појединце изван свога круга, доносити свој суд, пронаћи људе, који су сусретљиви и занимљиви, радо слушати њихове приче и тако се уклапати у свакодневни живот. Будући да се лијепо вријеме дуго задржало, досјетили су се да ложе вани и кувају, што им се никад раније није десило, а то је уносило ведро расположење, па је најстарији члан групе шјор Карло, који је некако схваћен као глава групе, јер је веома угодан у опхођењу, и оставља утисак финог и ученог човјека, то назвао „зимским љетовањем“, чему су се сви веома срдачно смијали. Истина да им смета чудна сељачка непокретљивост, нека напросто несхватљива инертност, па се сами морају активирати да сахране попадију, која, истина, није била баш омиљена, али то не значи да треба да остане три дана несахрањена. Управо на њихово тешко притискивање, успјело је да је опреме како доликује, да се посједи крај ње ноћу и дану, како доликује и тек на једвите јаде, да је трећег дана предвече одвезу на гробље и сахране. И тако ће улазити све дубље у догађаје, које ће им бити посве нејасни и који ће их све више узнемиравати. Појављиваће се убиства трговаца, људи са стране за које ће се причати да су имали новаца. Задране ће испрепадати то што нико ништа не предузима, јер као нико ништа „не зна“.
А онда ће бити убијен у својој кући опште омиљени младић у Смиљевцима, Мирко Биовица. Село је тиме тешко погођено, али, нико ништа „није видио“, нико ништа „није чуо“, нико ништа „не зна“, а каква су дошла проклета времена, кад свака будала носи оружје, и најбоље је тако. Свако ће, додуше, имати свој неки општи став: дошла нека таква времена да се човјеку више не мили ни живјети.
„Ко ће знати ко што коме мисли и чијој кући воде чији конци! Човјек се не жели никоме замјерити, гледа да буде са сваким у миру – па опет, може ти сутра, може одма’ ноћас доћи и дигнути те с кревета. А свак се боји својој глави и своме добру. Ево шта је: нема мира у народу“, „тумачиће“ Ићан шјор Карлу страшни догађај. „Али шта користи о томе диванити? Ништа друго него дурај и дурај“, завршиће Ићан своју животну филозофију.
Па ипак, неко се напије, па исприча ово, неко исприча оно, па се склопи прича да је сеоски олош те ноћи дуго пио код сеоског богатуна Миленка Катића, који говори умиљатим гласом и има слатке очи, и жели пред варошанима показати да се издиже и културом изнад осталих сељака и да је човјек вишега реда, али који је био дуго киван на Мирка што му није хтио дозволити да прелази преко његове њиве за нови виноград којим се јако поноси, него мора ићи около. За такве работе, рат је душу дао, а грађанима никако не иде у главу да неко некога убије због преласка краћим путем преко нечије њиве, да неко некоме косом одсијече главу због међе. И одлуче: ваља отићи. Неки су већ отишли за Италију, неки раде на добијању дозволе да крену према Трсту, јер у Задру нема више ништа за њих. У Задар ће се вратити само њих двоје старијих, шјор Карло и Анита, који ће се под старе дане и узети, јер су се у селу добро упознали, а за неки нови почетак, на неком новом и непознатом мјесту, престари су. Али прије одласка, искапиће прегорку животну пилулу: једногодишљу кћеркицу Донерових, док је у колицима пред кућом гугутала на сунцу, усмртиће домаћенов прасац Мигуд.
Ту ће се срести са најмрачнијом страном сељачког живота, који се не може ни замислити – свиња да изеде дијете! А то није никако риједак случај. Дјетету се не поклања никаква нарочита пажња, оно живи тако, па ако преживи – преживи, ако не, бог дао, бог узео. И то не долази само од заузетости тешким пословима, него и из тешке заосталости и незнања. Зар мали Јово, Ићанов синчић од годину и по дана, не пуже по цијели дан по нечисти у авлији и стално има глисте? А да ли то мора бити? Не мора, али друкчије не знају.
И тако ће, без обзира што ће се зауставити на неком новом мјесту, до краја живота остати заробљени страхотама, које су доживјели у рату у том селу. И увијек ће имати потребу да једно другом, од времена до времена, кажу: „А сјећаш ли се ти…“
Биће, међутим, и онога, чега се неће жељети сјећати, јер је сувише срамотно и понижавајуће. Зар би Ернесто Донер икад могао да својој Лизавети каже, како је он заједно са другима, панично бјежао разрушеном улицом, правећи се да не чује запомагања под рушевинама и да ће се сви правити да им се то учинило? Или како се није усудио, па и нико из цијеле групе, која је посматрала мачку, излудјелу од глади и страха, како грбе по стаклу, како би изашла из куће, да разбије стакло и тако је спаси? Њихов страх од репресалије њемачких власти је био већи, јер би оне разбијање стакла могле протумачити као субверзију. А стрељали су и за мање. Отишли су сви посрамљени, а мачка је очајно гледала за њима. Тиме би само још и њу, не само оптеретио него и позледио, и ко зна шта би легло између њих. Овако осуђен је да сам носи свој терет.
И тако се по ко зна који пут понавља она народна коју је Његош уткао у „Горски вијенац“ : страх човјеку често образ каља.