Симо Матавуљ

За Пилипенду вјера је питаље очувања душе, која је далеко важнија од трбуха, и узда се у снагу свога српскога ‘Риста, који му је све дао, па му, валај, може и све узети, па и душу, ако ‘оће, не замијера. А шта ће бити са душом његовог комшије Кљаке и осталих ,који су се уписали у тобожњу „царску вјеру“, то ће тек да се види, а што се тиче Пилипенде , он ће завитлати својом штапином да Кљаки притврди ту вјеру на леђима.

Треба, међутим, рећи да се прво унијаћење у селу Крички десило 1832. кад је за епископа далматинског био именован Јосиф Рајачић, који се није поставио као пастир своме стаду, које је управо било прегрмило борбу са унијатским епископом, Грком Бенедиктом Краљевићем, него се поставио као веома строг господар, коме је било веома стало до властите промоције. О том догађају аутентично свједочи старјешина манастира Крке Спиридон Алексијевић.У том селу живјела је породица Kречка која је давала двјесто година свештенике за цијело Попово Поље.

Десило се да су двојица браће у два села направила неку грешку, хтјели су са епископом да о томе разговарају да се то некако изглади, али он их није хтио ни примити, него им је страшно пријетио судом и прогоном. Да би се спасили, одлуче да се поунијате. Да ли су се сами томе досјетили, или их је неко тако савјетовао, Алексијевић каже да није сазнао. Бискуп о томе пошаље обавијест у Беч, а цар одмах пошаље 24.000 фиорина да се подигну двије велике унијатске цркве, у сваком селу по једну, које би биле приличније за неке повеће вароши, него за убого Попово Поље. И сада, они, који су примили унију, не смију ићи у православну цркву. Мислили су да ће бити унијати само док ово зло прође, али су се преварили. У будућности ће се српски корпус све више осипати и тањити и они ће с временом постати жестоки католици. Дакле, и прије је било глади, али се није нико сјетио да се за то унијати, док није дошао српски епископ, за којим су се вукли репови од самог почетка његовог калуђерства по писању Душана Кашића у књизи „Српски манастири у Хрватској и Славонији“. Зато је ваљда и стигао чак до положаја патријарха!

„Пилипенда“ је образац реалистичке приповијетке у српској књижевности. Све је кратко и јасно, без икаквог учешћа емоција, јер је писац реализма само посматрач. На примјер, код описа унутрашњости Пилипендине бајте стоји: у једном углу кревет, испуњен сламом, али сав расклиман; у другом разбој и на њему неколико хаљина; према вратима кош и над њим нахерена полица с неколико комада посуђа; око огњишта још два-три лонца и толико троножних сточића. И то бијаше цијело покућство!

С том, наоко, хладноћом у опису, Матавуљ се срео у француској књижевности, коју је упознао приликом дуљег службеног боравка у Паризу, што је имало благородне посљедице за српску књижевност, јер је он почео преводити Золу, Мопасана, Молијера, и тако отворио нове путеве српској књижевности, која је до тада била, углавном, под утицајем руске књижевности, у којој је увијек постојала доза сентимента и лиричности, што, вјеројатно, произлази из менталитета народа.
Матавуљ је писао смирено и чисто, за образац је увијек узимао људе које је сретао, али кратка приповијетка „ Пилипенда“, са титанском фигуром Пилипа Бакљине, који је спреман ићи и до самоуништења да би сачувао свој идентитет, литерарни је бисер српског реализма.