Друштво за српски језик и књижевност у Хрватској
Друштво за српски језик и књижевност у Хрватској је основано 26.јуна 1998. у Вуковару, гђе му је и сад сједиште.
Контакт форма
Поводом 200 год. рођења
Ове се године (2013) навршава 200 год. од рођења П.П. Његоша, највећег писца – мислиоца у српској књижевности. Да је рођен на Западу, био би слављен као Шекспир или Гете, али како припада источној варијанти хришћанства, није оно што јест, за шта сами сносимо велики дио кривице, јер не држимо довољно до себе.
ЖИВОТ
Његош припада породици Петровића. Стриц његов, владика Петар, је њега изабрао међу свом дјецом свога рода да га школује. Очито да је препознао живу интелигенцију у том дјетету, као што је Стефан Немања у дванаестом вијеку препознао у свом најмлађем сину Растку особиту бистрину и почео га мало по мало упућивати у државну управу, али Растко је у себи осјетио друга духовна стремљења, и имао храбрости да их слиједи. Раде, то је право име Његошево, је најприје био отпремљен у манастир у Перасту, мјесташцу на обали Бококоторског залива, да учи читање и писање, али послије је стриц на Цетиње довео тада веома цијењеног пјесника Симу Милутиновића Сарајлију, необично интересантну и пјеснички разбарушену особу, који је уз њега учио и синове других виђенијих људи и који је Његошу остао у веома лијепој успомени.
Стриц је, нажалост, убрзо умро и он је примио управу кад је имао само 17 година и то је некако остала традиција у Црној Гори до данас. Са 20 год. иде у Петроград да се закалуђери, гдје је добио име Петар, али га је народ увијек звао владика Раде. На повратку је с њим из Беча пошао и Вук Стефановић Караџић. Вук ће касније доћи још једанпут у Црну Гору и написаће књигу на њемачком “ Црна Гора и Црногорци,“ у којој је написао оно што је видио, што се Црногорцима није баш свидјело.
У свом кратком животу ишао је у Италију и Аустрију, гледао и желио да Црну Гору уреди као модернију државу, али је имао и противнике кад је настојао да уведе порез да би обезбиједио сталне приходе да може набављати храну, јер је Црној Гори стално пријетила глад, а у таквим приликама народ се турчио још увијек и у његово вријеме.
Кад је почео да поболијева, одлазио је у Италију за лијеком, али онда није још било лијека против туберкулозе, а још дуго га неће ни бити. Умро је 1851. у 38. години.
КЊИЖЕВНИ РАД
Његош је почео рано понешто писати онако како се могло и очекивати – у маниру народне епске поезије, јер је, како каже Љубомир Ненадовић, књижевник и власник и уредник новина “Шумадинка“, који је неко вријеме био и његов секретар и пријатељ, који је с њим ишао и у Италију и оставио веома лијеп опис тога путовања у књизи “Писма из Италије, нигдје није срео тако живог мита о Косову као у Црној Гори. И то је било све донедавно. Али његово крунско дјело је
ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
“ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ’ има облик драме али га доживљавамо као еп, јер је и писан у стиху тј. десетерцу, а и тема му је борба против непријатеља, па је и тон хероичан. О чему “Горски вијенац’ говори? Говори о боби за очувње свог српског идентитета, јер Црногорци су све до скоро били најжешћи Срби и русофили. За дјело је карактерисична мисаоност, филозофичност, па је мјестимично тежак за разумијевање без тумачења у фуснотама. У сваком случају, он се борио за промјену државног устројства, па се у то вријеме борио и са језиком, јер је то вријеме Вукове борбе да народни језик, тј. језик народног стваралаштва, буде књижевни, а против себе је имао и интелектуалне и црквене кругове, јер су они изграђивали непостојећи језик од црквенословенског, руског и српског и назвали га славеносербским. Али та година, 1847, кад је изашао “ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ’ Горски вијенац’, била је побједничка, јер су изашле и “ПЕСМЕ“ Б. Радичевића, “РАТ ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК И ПРАВОПИС’ Ђ. Даничића, те Вуков превод “НОВОГ ЗАВЈЕТА“.
Који стихови носе општу поруку, чија истина вриједи за сва времена? То је тешко рећи. Па ипак постоји мјесто које говори о законима у природи, гдје онај јачи увијек прождре слабијег, али природа се тако одржава и живот стално кружи. Тај закон, међутим, не смије бити примјењиван у људском друштву, напротив, човјек је дужан да се насилништву супротстави.
Вук на овцу своје право има
Ка тирјанин на слаба човјека
Ал тирјанству стати ногом за врат
Довести га к праву спознанија
То је људска дужност најсветија.
Дјело говори о наводно истинитом догађају, или се бар у Његошево вријеме вјеровало да се то заиста десило, и служило је Црногорцима у Његошево вријеме као непрестани извор духовне снаге у борби против потурчивања, јер проблеми с којима је био
суочен владика Данило крајем 17. вијека, био је суочен и Његош 150 год. касније.
Догађај се вјероватно и десио, јер су сви ликови из “Горског вијенца“ нађени у документима, а ако не, онда је за њега знала народна пјесма. Нпр. за Вука Мандушића, уз владику, најизраженијег лика у Горском вијенцу, знаде јуначка пјесма.
О чему се конкретно ради? Ради се о том да је потурчивање узело таквог маха да су стигли већ и до Цетиња, а то даље значи да се може десити да Црногораца нестане. Овђе се срећемо са Црногорцима који на то не пристају ни под цијену живота Да би то спријечили, они се одлучују на ужасан корак- напашће потурице изненада, јер друкчије ни не могу, будући да потурице имају иза себе силу државе. Све се окреће око те одлуке, тј. да ли их напасти изненада, док још Турци ништа не знају, за шта су сви Црногорци, или потурице звати на разговор, што жели владика, јер је он као владар, историјски одговоран, иако и он зна да је то залуду.
Црногорци, међутим, иако су неуки људи, не врше никакав притисак на њега, јер разумију његов положај, премда стрепе да ће их одуговлачење скупо коштати. Виде они да он стално сам лута, нити говори с киме, нити спава, нити једе, а и тога се јако боје. Кад он ноћу дође и сједне крај ватре, а остали Црногорци, који су дошли синоћ да уходе не примијете њихово окупљање, позаспе, он ће наглас изнијети сву своју муку. Шта да ради?
Потурице су продрле већ на Цетиње – “Оџа риче на равном Цетињу“, пола племена Чеклића ту се већ потурчило, а он нема како да то спријечи, помоћи ниоткуда.
А ја шта ћу али са киме ћу?
Мало руках малена и снага,
Једна сламка међу вихорове,
Сирак тужни без нигдје никога?
…………………………………………….
Суза моја нема родитеља
Нада мном је небо затворено
не прима ми плача ни молитве;
О кукавно Српство угашено
зла наџивјех твоја сваколика
а с најгорим хоћу да се борим.
……………………………………………
Бог вас клео, погани изроди,
што ће турска вјера међу нама?
Куда ћете с клетвом прадједовском?
Су чим ћете изаћ пред Милоша
И пред друге српске витезове,
Који живе доклен сунце грије?
Али ту ће се десити Вук Мићуновић, који има способност да подигне човјеку морал. Зна он, као и сви, у каквој су они ситуацији, али не допушта ни помисао на малодушност или сумњу. Он ће се супротставити таквом кукању. Најприје ће владику изгрдити, а онда ће га храбрити.
Не, владико, ако бога знадеш!
каква те је спопала несрећа
тено кукаш кано кукавица
и топиш се у српске несреће.
Тури такве разговоре црне
људи трпе, а жене наричу.
Нема посла у плаха главара!
Ти нијеси саморана глава.
Он ће владики обичне ствари са којима располажу, претворити у њихову предност и снагу, по чему је сличан оном свештенику из Мажуранићевог епа “Смрт Смаил-аге Ченгића“. Пита га је ли он видио како њихова омладина ту код цркве, гдје су се сакупили, јер је Света тројица, вјешто гађају, колико ко може скочити у даљ, у вис, с колико вјештине хватају капе.
Њина сила, то је твоја сила.
Докле све њи Турци савладају
Многа ће се була оцрнити;
Мићуновић је одлучан и самоувјерен; треба се борити и само борити и ту нема компромиса.
Борби нашој краја бити неће
До истраге турске, али наше.
Наде право нема ни у кога,
До у бога и у своје руке;
Надање се наше закопало
На Косово у једну гробницу. У добру је лако добро бити
На муци се познају јунаци!
Ех, то Косово! Оно је упоришна тачка њихове борбе, косовско мучеништво је извор њихове снаге, оно је њихова животна филозофија, оно означава оно што они јесу, а то је прије свега њихова вјера православна, тј. српство. Данас се каже да је то идентитет. Све се мјери Косовом. Све што се дешавало, дешавло се прије или послије Косова. Косово је мјерило за све. Кад Вук Мићуновић, који је веома брз и на мисли и на језику, а није одговоран у основи ни за шта, та мука припада несретном владици Данилу, јер је он политички одговоран, тј. историјски, добро одбруси Хамзи капетану, сви се одушеве што је знао тако добро одговорити душманину, па се стари Мнозина удари по кољену и повиче:
Мићуновић и збори и твори!
Српкиња га јошт рађала није
од Косова а ни пријед њега!
Нижи дијелови Црне Горе су се већ готово сви потурчили, Подгорица, Никшић, Пљевља, а они који нијесу хтјели, су се склонили у планински дио, одакле се с потурицама стално туку и спречавају њихов продор. За њих се не може рећи да живе једни поред других, ни говора. Ако се морају због нечег састати на некаквој “ничијој земљи“, обавезно дође до крвопролића. Кад се нпр. састану да Црногорци врате тројицу заробљеника, довољно би било да дођу тројица са сваке стране, али не, њих дође стотињак са сваке стране, то су војске. Не може се рећи да ту нема и знатижеље, тј. и једне и друге занима шта има тамо, с оне стране, а да се то дозна, мора се питати, не директно него онако изокола. Турци се држе надмено, јер мисле да то могу, будући да иза њих стоји велика империја. Тако ће Хамза капетан, који је и законодавна и извршна власт у Никшићу, тј. има потпуну власт, а који и нема шта тражити у овој размјени, али очито жели да покаже колико је важан, па ће рећи Вуку Мићуновићу:
Ја сам бољи, чуј, влаше, од тебе,
боља ми је вјера него твоја;
хата јашем, бритку сабљу пашем,
капетан сам од царева града,
у њем владам од триста годинах,
дјед ми га је на сабљу добио…
Али се намјерио на мајстора, који се неће устручавати да каже Хамзи оно што га иде.Он не мора, као владика, да говори дипломатски, да бира ријечи, да не подиже тон да не изазове лошу реакцију. Мићуновић удара право у чело.
Распали се Мићуновић Вуче
па се Хамзи попримаче близу:
“Какво влаше, крмска потурице!
Ђе издајник бољи од витеза?
Какву сабљу кажеш и Косово?
Дал’ на њему заједно не бјесмо,
па ја рва и тада и сада,
ти издао пријед и послијед,
обрљао образ пред свијетом,
похулио вјеру прадједовску,
заробио себе у туђина?
Мићуновић ће га позвати на историјску одговорност због издаје.
Бич сам божји ја сплетен за тебе,
Да се стављаш шта си урадио!“
Када потурице дођу на разговор, виђеће се да су то два непомирљива свијета. Овдје сад има посла за савремене мировњаке, јер су потурице веома смирене и сусретљиве, мисле да су их Црногорци звали да мире тамо нека племена, док су Црногорци осорни и нетрпељиви. Већ пред овај рат појавила су се мишљења да су Црногорци напали људе само зато што су били друге вјере. Наоко то и може тако изгледати, али то је веома површно гледање, јер су те потурице одмах стали уз Турке и постајали душмани, јер су били материјално стимулисани. Вук је записао да је срео много турске сиротиње, али да није срео ни једног потурчењака да лоше живи.
Након неуспјешних разговора с потурицама, мораће учинити оно што су знали и прије – мораће их напасти изненада да их отјерају и да утјерају страх у кости потенцијалним потурицама. Прије напада положиће заклетву на вјерност, страшном клетвом ће проклети могућу издајицу, а онда ће ући у цркву да се причесте. Све као уочи Косовске битке, само што је клетва кнеза Лазара мајчино млијеко према овој у “Горском вијенцу“.
Интервју дат Радио “’Дунаву“ 6. марта 2013.