Друштво за српски језик и књижевност у Хрватској је основано 26.јуна 1998. у Вуковару, гђе му је и сад сједиште.
Поводом шездесете годишњице смрти
Да је А. Г. Матош Григору Витезу писао некролог, вјеројатно би текст завршио онако, како је својевремено (1909) писао поводом смрти Стефана Милетића, најзнаменитијег интенданта Хрватског народног казалишта у Загребу, који је из коријена реформисао казалиште и увео чак и балет и оперу, записао би: „Добар је био тај Григор Витез, јер је створио сасвим нову врсту поезије за дјецу на хрватском језику и јер није спомињао да је Србин“.
А Григор Витез, ни не помишљајући да некоме припада или не, био је опчињен травама, лишћем, боровим иглицама, цвијећем свих врста, које је расло у шумама око његовог села: висибабама, јаглацима, љубичицама, поточницама, цикламама, шумарицама, тратинчицама… и све их усађивао у зјенице дјечијег свијета, кога је обојио свим могућим бојама. Ко воли какву боју? Крави је најбоља зелена, јер би тако све било трава, птицама је најбоља плава, јер би тако све било небо, мачки је најбоља бијела боја, јер би све било млијеко, а пчели су све дивне, јер је то цвијеће, по којима она лијеће и мед прави, а он дјеци треба.
А шта је то?
Па то је ливада!
А шта на ливади има? На ливади је лептирић шарени, и мишић малени, пчелица злаћана и купина слађана и бубице зујалице, и маме роде што по бари ходе, и жабица крекетава и овца мекетава. На ливади ждребенце заспало и слатко сањало, теленце млијеко сисало и добро пазило да из шуме не би нешто испало и њих поплашило. Па ту је и поточић, а у њему рибица. Она моли поточић да јој даде много воде, па да плива све до зоре, па кроз шуму када прође, да јој мали зеко дође, да брчиће покваси, да ушеса ороси, да се добро умије, па да буде лијеп за сав шумски свијет.
А шта је оно?
Па оно је шума!
А шта у шуми има? У шуми су храст и бор, липа и буква, граб и брест, јела и клен, багрем и бреза, церић и смрека и све само чека да прође медо мрк и да не буде љут, већ да узме прут и да га зеки баци, а зеко је јунак прави, па ће меди прут да врати и тако се у шуми другује и никад се не тугује. У шуми је јежић, у шуми је вјеверица, шева птица и сјеница, ту је кос стално бос, ту су препелица и крешталица, жуна и дјетлић, шева и фазан, а зна доћи и ласта и голуб, па чак и врабац.
A ко све у шуми спава? У шуми спава:
Пет јелена, седам витких срна,
Три јазавца, два медвједа црна,
Шест зечева, девет вјеверица,
Пет лисица, пет стотина птица
И шта се све у шуми збива! У шуми расте висок бор, па крошњаст храст, који највише воли да шyми и дебелу хладовину прави, воли вјеверице сакривати, воли да птице у његовим гранама праве гнијезда, воли да му ноћу сја много звијезда. У шуми гљива расте, у шуми се чује јека, а трава зна бити тако мека, па кад медо легне и добро се протегне, стану тешке мисли да га море:
Зашто крушке тако споро зоре?
Зашто се пчеле тако љуто боре,
А праве тако сладак мед ?
Баш је чудан на том свијету ред!
А и сврака ту зна бити и са свима се посвадити. У шуми се вијести брзо шире. А када је једна Дара у гају била, па се са свраком посвадила, све се брзо сазнало:
А откуд знаш?
Рекла ми је вјеверица.
Откуд знаде вјеверица?
Рекла јој је шева птица.
Откуд знаде шева птица?
Рекао јој сиви облак.
Откуд знаде сиви облак?
Рекао му вјетар лак…
Посвађани се, међутим, брзо помире
Витез дјецу не поучава, он их само воли. Своју дјецу пушта у бајку, у којој мјесец сја да би зеко видио вечерати, да би звијезде могле у рану зору кући стићи, да би јежић видио по шуми путовати и да би дјеца могла у сан пасти. У тој бајци, од дyге се може џемпер исплести, може се смијех сијати, могу слова из књиге поиспадати, може се чути како трава расте, како трешња зори. У бајци можеш бити славни морепловац, неустрашиви свјетски путник без премца, стајати на вулкану док ватру рига, змији наочарки наочале скинути, крокодила расплакати, и других сто чуда у бајци се може збити.
У поезију Григора Витеза, пуној прштавог дјечијег смијеха, мириса и боја, увуће се и тешка трагедија: људи су опет смислили рат, у којем је и сам учествовао као двадесетогодишњак. Испјеваће најантиратнију пјесму на нашем простору:
Епитаф војнику који је пао у часу потписивања примирја
Вијест је летјела брже од птице
Брже од вјетра,
Брже од муње,
Гугутала је од среће у етеру.
И стигла прекасно.
За оне који су пали увијек је прекасно.
А да је стигла само по сата раније, он би био жив.
Руковао би се с друговима и смијао.
Да је стигла дан раније, много би њих још остало живих.
Да је стигла много много раније, много много би их
Остало живих.
Требало је вијест послати много много раније,
Прије него што су почели падати мртви.
Ова пјесма је много рецитована за Дан Републике, 29. новембра и Дан армије, 22. децембра.