Бранко Ћопић

А мачак Тошо који своме газди млинару Триши краде сланину и рибу из мреже, и који ће прихватити миша за пријатеља, јер је овај прогризао врећу у коју је био стрпан и тако му спасио живот? Па лукава Лија, па дебела дивља свиња, па туста гуска, па коњ Риђо, који се тако силно обрадовао поздраву из великог града свог ратног друга Баје, да је изорао десет бразди више и још донио брашно из млина! Све је то реални живот, кога је Ћопић овјековјечио у свом маштовитом свијету књига.
А када је држава населила Ћопићеве врлетне Крајишнике на војвођанске равнице, гдје ти се нема око на чему зауставити и он је пошао с њима. Гледао је како се (не) прилагођавају, чуде се црној, масној земљи на којој ће све расти и добро рађати, па неће бити ни глади, која је била стални пратилац њиховог живота. Али, када у јулу звијезда упече у чело, неће наћи дрво под које ће се склонити, нити ће моћи заграбити са извора лончић хладне воде. Неће наићи прохладни повјетарац са пропланка да расхлади ознојено, вруће тело. А када удари жестока зима, а кошава те готово подигне са земље, неће моћи отићи у свој грабик и усјећи живо дрво па да у пећи радосно пуцкета. Смијали смо се ми њиховом (не)сналажењу на новом терену, гдје су с временом губили и своје особине, а нарочито смисао за хумор, видјели смо њихову сјету за бистрим потоцима, прохладним луговима. И та жал за остављеним се, нажалост, данас обновила под присилом.
Клице те присиле и распада је Ћопић веома рано осјетио својим умјетничким тицалима, а нама, обичним људима, требало је четрдесет година да видимо потпуно урушавање идеала за које је гинула његова генерација и написао је “Јеретичку причу“ (1950). У њој је показао како су се “побједници“ издигли изнад народа, приграбили оно што су други стекли, а о њих се окачило мноштво којекаквих “симпатизера“, и владали се према ономе што Душко Радовић каже: “Јесмо ли их заиста мрзили, или смо им само завидели?“.
Хтио је Ћопић да на вријеме упозори на друштвене девијације, али , они на које се то односило, имали су власт а то значи и моћ, па је наш Бранко, душа народна, проглашен издајником добивши сталну суповску паску. Да ли је то до те мјере истањило његове живце или је пресудило оно што је изјавила његова супруга да он није више могао наћи израза, а то значи болесно стање за ствараоца, тешко је данас знати. У сваком случају, сви осјећамо као неку своју кривњу што је тај вјечни дјечак српске књижевности своју судбину завршио скоком у Саву са моста кога народ зове Бранковим по “Улици Бранка Радичевића“, која на њега излази. Сад има, нажалост, пун разлог да се и службено назове Бранковим.
Било би, међутим, неправедно не споменути да нас је Ћопић у једном тренутку своје стваралачке моћи сасвим изненадио новим мотивом – написао је љубавну елегију, а љубавну поезију није писао, што је заиста куриозитет.
“ Мала моја из Босанске Крупе“ у први мах због наслова, који подсјећа на народну пјесму, а и Босанци служе за вицеве, изазове смијех, али онда изазове сјету: човјек је доспио у године када се свађају животни рачуни. Он лута Босанском Крупом, сад, кад му већ и коса сиједи, а онај дах крила лептира у бијелој хаљиници – “наишла си као лак облачак“, који га је у секунди обезнанио у његовој дванаестој години, остао је да лебди у његовој свијести читавог његовог живота. Тај сан о љепоти пронио је кроз све животне недаће, чак га ни рат није избрисао. Осјећање, које изазове одређени тренутак, обиљежи читав човјеков живот и слаже се са оним што Десанка Максимовић у пјесми “Слово о љубави“, коју је написала кад је имала осамдесет година, па јој се онда, предпостављамо, може вјеровати, каже:

Заувек се памте они
с којима се грлили нисмо,
чије су нам усне остале непознате,
којима смо само с пролећа, у сну
писали писмо.

Ћопић је црпио теме из три периода свога живота: дјетињства, ратног мучеништва и невиђеног херојства и оданости идеалима и посљератног, у којем се силно изграђивала уништена земља, али у којима су се појавиле и деформације и застрањивања, која су оставила дубоке ожиљке.
Без обзира како се прилике мијењале, његово дјело ће остати поетично и њежно, а он ће остати оно што је био од почетка до краја свог стваралачког живота: ВJЕЧНО ВОЉЕНИ ДЕЧАК СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ. Он нам је оставио и поруку у том смислу:
“Задатак је сваке праве књижевности да оплемењује човјека и да му живот учини љепшим и садржајнијим. Она је позвана да човјека надахњује и подстиче на велика дјела и херојске подвиге“