Друштво за српски језик и књижевност у Хрватској
Друштво за српски језик и књижевност у Хрватској је основано 26.јуна 1998. у Вуковару, гђе му је и сад сједиште.
Контакт форма
Поводом 150 год. рођења
Нушић не би био Нушић, када не би збијао шалу и са својим рођењем. У “Аутобиографији“ је записао: “Чим сам се родио, ја сам знао да ће од мене постати нешто значајно, јер је те године умро Вук“. А ако се нећемо шалити, онда знадемо да је мало нација које имају комедиографа Нушићевог профила – извана сладак а изнутра грк. На велику жалост, мане друштва и појединаца, са којима се својим пером борио, и данас су актуалне: претрпане канцеларије чиновништвом које нема ни шта радити, јер њихов број превазилази потребе тога посла, па да би некако прекратили вријеме, нађу најнеотпорнију, а то значи и најнезаштићенију јединку с којом збијају сасвим неумјесне шале; корупција је опште раширена ствар и готово легализована, само што ће неко радити за “сићу“ као госп. Жика из “Сумњивог лица“, који је дужан и богу и врагу, јер је пијанац и нема ниподопштине које неће урадити за двије чаше ракије, или госп. Вића који ради само на крупно: ухапси трговца или газду, оптужи га да је “лајао“ против династије, наслаже му аката од пола метра, а онда само видиш да се онај слободно шеће, а аката нема, а кад нема аката , нема ни кривице. А његов шеф, капетан Јеротије Пантић, за кога његова ћерка Марица у писму свом момку Ђоки каже да је “стровински и глуп човек“, не само да Вићу не гони због криминала, него се и одушевљава, што тако “уме“: “Ето, иде му тај посао од руке. Пре четрнаест месеци дошао го ко пиштољ, а гледај сад, скупио, богами, леп иметак“. Па и тај Јеротије Пантић! Иако је био у затвору, могао је добити чак и мјесто шефа полицијске станице. Истина да он није био криминалац класичне врсте, тј. није имао материјалне користи, него је био поштар, па је отварао писма, силно га је занимало шта људи један другом пишу, тако да је његова кривица више неке народне врсте. Зато га је Нушић направио више смијешним и будаластим, па ни он сам не мисли да је страшно што је био зато у затвору : “ Па шта, мало поседео, па опет добио службу“. Али гдје је добио! У полицији, па се и усавршио: помогао човјеку да се код банке задужи на туђе имање!
Изгледа да је то стална особина нашег друштва, јер је и послије Другог свјетског рата по селима кружио виц: “Баба, има ли лопова у селу“? / “Нема, богами, све ошло у милицију“.
Зачуђујуће јесте да је Нушић са своје 24 год. већ све те друштвене и личне мане видио, јер комедију је написао 1888. Друго је то што она није видјела свјетла позорнице пуних 35 год, па чак ни кад је он постао управитељ позоришта, није се усудио да је метне на репертоар, а све због ријечи “династија“, која се помиње неколико пута у мало незгодном контексту, а династија Обреновића, као и свака династија, је жељела да ствара о себи слику божије благословености, а овдје кажу да је “кљукана“.
Када млади писац иде уреднику да чује пресуду за свог првенца, чини се као да иде малтене на стрељање. Достојевски иде 1846. да чује мишљење Бјелинског о свом првом роману “Биједни људи“, па каже: “ Бојао сам се људи око повампиреног Бјелинског. Бјелински ме примио суздржано, али није прошло ни два минута, сав се раскравио и почео узбуђено ходати по канцеларији, млатарати рукама и говорити : “Јесте ли Ви свјесни шта сте написали? Зар је могуће да сте Ви са својих 24 год. већ све то видјели и схватили? Ми ,научници настојимо анализом и статистиком доћи до истине, а Ви једним потезом пера, једном реченицом и све је јасно. Чувајте свој таленат и постаћете велики писац“. Бјелински је погодио, а што ти је пресудио тај теоретичар и критичар, то ти је било. Таквог неприкосновеног судију на подручју књижевне критике имали су Срби у умном Јовану Скерлићу, којем се ове године обиљежева сто година смрти. Обојица су, на срећу, ријетко погријешили.
Нушић није био те среће. Сваки управитељ позоришта му је признаваo квалитет, али се није усудио комад метнути на репертоар. Милорад Шапчанин му је очински савјетовао да га спали у фуруни, јер је веома опасан, а Никола Петковић, насљедник Шапчанинов, који није био ни издалека одан династији, се слатко смијао: “А господине Нушићу, моћна ствар, нема шта. Сигуран сам да би га и публика лепо примила. Него да дођете Ви по то.Не бих волео да се нађе у мојој фијоци, матор сам да идем у апс“. И тако, док су се “Биједни људи“ преписивали по Петрограду ручно, прије него су били и штампани, а Достојевски отјеран у Сибир на 10 година, дотле је Нушићу предстојао прелазак преко Албаније, а “Сумњиво лице“ сачувано чистим случајем и приказано тек 1923!
Кажу да Нушић на крају сваку тешку ситуацију изглади и све се заврши женидбом. То је, углавном, истина, јер је он таква природа. Најприје смјех, па онда сатира. Нушић ће се слатко смијати оном слоју људи, који у сасвим неочекиваним политичким ситуацијама потпуно изгубе равнотежу, па доведу до упропаштења и онога што су имали: Јеврему Прокићу из “Народног посланика“ ће најприје опљачкати трговину, сав градски пропалитет ће се најести и напити на његов рачун, а на крају ће му трговина изгорети; Живка, новопечена “министарка“, ће направити такав русвај у кући и у граду, да ће муж морати поднијети оставку, а да још није ни преузео дужност како треба.
Нушић се смијао, да не кажем исмијавао, слабостима и манама и појадинаца и читавог друштва у вријеме изграђивања, јер је Србија била млада држава, надајући се да ће се ствари тако поправити, али како је вријеме пролазило, а он старио, видио је да су се друштвени односи силно заоштрили. То није више била она млада држава у изградњи у којој су шашава Живка и бакалин Јеврем Протић мислили да се могу умијешати у “ високу политику“, јер се добро плаћа, него је то сад друштво у којој су за цигло четрдесетак година израсли онакви типови као у његовом “Покојнику“: Спасоје Благојевић, бескрупулозни грабежљивац, који је успио помоћу четири аморална адвоката, седам фалсификованих потврда и лажних свједока доказати да он, као, тобож, најближи “рођак“, треба наслиједити позамашан иметак архитекте и грађевинског инжењера Павла Марића, за кога се утврдило да се утопио; Љубомир Протић, млади инжењер, “пријатељ “Марићев ће присвојити Марићев научни рад и објавити га под својим именом, постати професор на факултету, створити себи име; Милан Новаковић, Марићев “најбољи пријатељ“ још из дјетињства, убациће му се у брак, због чега је Марић био толико повријеђен да ће и одлучити да “нестане“ на неко вријеме, али се то одужило на три године, па су га прогласили мртвим; господин Анта се окористио, јер није морао да му сад врати 10 0000 дин , које му је био дужан и тд. За три године Спасоје ће “својим“ богатством створити јаке везе и у полицији и у политичким круговима, па ће се тим везама сад, кад се Марић након три године појавио жив, сви окористити пристајући на лажне оптужбе: Марић је анархиста, револуционар, терориста, тј. опасан елемент за државу, ако одлучи да остане жив. Кад је Марић видио да не може да се избори са толиком покварености у коју је умијешана и полиција и људи из највиших политичких кругова, крајње огорчен и немоћан, одлучи да прихвати пасош под лажним именом, које су му у полицији направили и оде у иностранство тј. више се исплати да и даље буде “мртав“, него да заврши у затвору.
Шта Спасоје, а такве типове данас зовемо тајкунима, замијера Марићу? Замијера му, а и сви остали, што не прихвата реалност, а реалност је ухвати, отми, укради, него фантазира о поштењу и части.
Тако је Нушићев хумор постао мрачан, “Покојник“ једва да се може и назвати комедијом.У неком моменту човјек се и насмије, али му се лице одмах и укисели.
Најтрагичније је то, што је Нушић актуалан